TOMISLAV MOMIROVIĆ – Momak koji je pogazio sve srpske stereotipe

 

Predsednik hotelijera Srbije sebe ne smatra mladim, iako ima tek 34 godine. Ne smatra se ni bogatim, iako su mu roditelji vlasnici modnog brenda Mona i hotela. Ali, onda kad isprojektuje ciljeve, ne biste voleli da se nađete na putu njegovog inžinjeringa 

Paklena nedelja u Beogradu. Temperatura premašila 40 stepeni, a svi koji imaju resurse da prežive mesec bez rada, odavno su spakovali kofere i otišli do bilo kakve vode. Dobro, skoro svi. Jer, Tomislava Momirovića sam zatekla na brifingu u kancelariji baš onakvoj kakav je i on; skromnoj i funkcionanoj. Iako bi i njemu, uz sve mogućnosti bilo prijatnije na Mediteranu, strpljivo sedi za stolom, sa entuzijazmom i strašću obavlja zadatke. Zato ga, van centralne teme, pitam upravo ono što me kod njega intrigira: kako je uspeo da izbegne srpski stereotip, za koju se često opredeljuju deca bogatih roditelja, pa da odabere teži put. Praktičan, elegantno je zaobišao romansiranu biografiju u kojoj jedan roditeljski gest navodi sina da se uprkos zlatnim viljuškama sam bori za parče neba, i to mi prosto objasni: “Uvek sam bio ambiciozan”. U nastavku, upravo opisuje kako izbeći zamke bahatosti i shvatiti vrednost novca; mada nikada nije bio bez njega.

– Nikada se nisam identifikovao s roditeljima, autohotno sam se borio. Negde sam imao na umu da želim da uspem i da se ostvarim a, činjenica, napravio sam odličan izbor fakulteta. Istina to nije bila neka moja primarna ambicija, ali ne mogu se pohvaliti briljiranjem u prethodnom školovanju, pa tako nisam bio ni u nekoj mogućnosti da mnogo biram. Moja majka je pravnik i naša bliskost i njeno usmeravanje učinili su da se odlučim za pravne nauke. Ispostavilo se da sam uradio dobru stvar. Kasnije je samo bilo pitanje gde ću usmeriti ta stečena znanja i ambicije. Hotelijerstvo je bilo jedna opcija, gde sam se pronašao i u kojoj, eto, sjajno funkcionišem.

Ekonomista u poslu uvek gleda profit, a pravnik traži način kako da se zaštiti. Otuda je pravnik odlična vokacija u biznis okruženju

Koliko je teško jednom pravniku u biznisu koji se temelji na ekonomskim postulatima?
Ekonomista u poslu uvek gleda profit. Pravnik traži način kako da se zaštiti. Na kraju ispostavi se da je pravnik odlična vokacija u biznis okruženju. Možda ne usko orijentisana na finansijski benefit, ali sa vizijom i realnijom slikom procesa. Uostalom, državni Pravni fakultet u Beogradu pruža i široko znanje iz ekonomije, što mi je mnogo puta bilo od koristi.

Ipak, da li je sudnica za vas ostala nedosanjan san?
Naravno da sam negde u toku studiranja video sebe u ulozi tužioca, sudije. Ipak, shvatio sam na vreme da postoje mnogi, sa približnim znanjem, ali mnogo boljim okruženjem. U smislu da su iz porodica u kojima već ima advokata, tužilaca, sudija, da su ti ljudi mnogo bolje i više informisani nego ja. Da im je materija bliskija. Tad sam shvatio da nemam neke perspektive u tome, ali da ta znanja mogu da upotrebim u druge svrhe.

Mladi ste dospeli na poziciju predsednika hotelijera Srbije? Šta je bio izazov?

Od najzatvorenije zone, crne tačke Evrope, Srbija je postala najotvorenija država. Jedino se kod nas može doći bez viza iz Amerike, EU, Kine, arapskih zemalja

I sam sam bio zatečen kada su mi neki stariji ljudi iz udruženja HORES predložili da stanem na čelo udruženja. Više su oni verovali u moje potencijale, nego ja sam. Međutim, postignuti rezultati su kasnije nesumnjivo dokazali da je to ipak bila dobra odluka. Lično sam ponosan, što smo uspeli da, iako je dva puta pokušano da se kroz predloge u Vladi Srbije poveća, očuvamo PDV od 10 odsto na hotelske usluge. Iako to možda ne zvuči dovoljno pompezno, mi smo možda i jedina organizacija koja je uspela da raznim instrumentima i polugama komunikacije sa javnošću, ali i sa Vladom Srbije, postigne tako nešto. Smatram to ogromnim uspehom, jer je održavanje takve stope poreza jako puno uticalo na razvoj nacionalnog turizma. Jednostavno, postali smo konkurentni. Sa druge strane, ni predlagači u Vladi nisu imali neku zadnju nameru. Uvideli su da je situacija loša, da su prihodi u budžetu jako mali i po automatizmu su mislili da je rešenje za to povećanje poreza. Međutim, da je predlog prošao to bi dugoročno oborilo prihode u hotelijerskom biznisu. Samim tim i država bi bila oštećena. Ovako, pogledajte koliko je turizam napredovao u poslednjih pet godina. Koliko je stranih investitora došlo? Od devastirane oblasti, stigli smo do jedne od najperspektivnijih privrednih grana. A da se nismo izborili, porez od 20 odsto bi bio ubedljivo najveći u Jugoistočnoj Evropi, što bi potpuno ugasilo turizam i imalo isključivo negativne posledice po nacionalni budžet.

Kada pomenemo turističku ponudu Beograda, inostrani uticajni blogeri skloni su da ga predstave kao destinaciju za lud provod i zadovoljenje primitivnih nagona. Kako promeniti imidž?
Mislim da je ta neka vrsta euforije sada već prošlo vreme. Od najzatvorenije zone, crne tačke Evrope, što smo bili pre 20 godina, mi smo postali najotvorenija država. Jedino kod nas možete doći bez viza iz Amerike, EU, Kine, arapskih zemalja… Imamo to neko, sada veoma popularno tursko nasleđe i užurbano obnavljamo arheološke bisere. Sa druge strane, imamo jako puno posetilaca iz Izraela, koji su Srbiju prepoznali, mada ne mogu jasno definisati zbog čega, kao veoma primamljivu. U prvih šest meseci ove godine, na primer, Beograd je posetilo 128 odsto više Kineza nego lani. Sve te brojke govore da mi imamo šta da ponudimo i da se turistima ta ponuda dopada sve više.

Monin hotel na Zlatiboru

Monin hotel na Zlatiboru

Jako mladi ste se odvažili i da sednete u direktorsku kancelariju vašeg porodičnog hotela “Mona” na Zlatiboru. Na kakve ste izazove nailazili?

– Naišao sam na anahronost. Hotelijerstvo je bilo žrtva zastarelih standarda, zastarelog razmišljanja. Doživeo sam da me ljudi ubeđuju da nije potrebno da svaka hotelska soba ima televizor. To vam je možda i najplastičniji primer. Ne bih da zvučim neskromno, ali u trenutku kada smo uložili 12 miliona eura u Hotel Mona, turistička ponuda Zlatibora je bila svetlosnim godinama udaljena od onog što danas vidite. Nekako smo se planina i mi razvijali i rasli zajedno. Jedna tako velika i ozbiljna investicija je prosto bila atrakcija i znak za ostale investitore da neće pogrešiti ako ulože baš na toj planini. Izgradnja autoputa koji je već gotov na deonici Ljig – Preljina, učiniće da Zlatibor eskalira definitivno kao najozbiljnija turistička destinacija. Uopšte, sluh koji imaju ljudi na vodećim pozicijama u toj oblasti, presudni su da mnogi investitori odluče da sredstva usmere baš tamo. Ostaje još da se zavši projekat aerodroma na Torniku u koji je već uloženo desetak miliona eura. Potrebna je nekolicina malih koraka da on bude završen. A onda će to biti ogroman podstrek za investicije. Mislim da ono što koči definitivno otvaranje aerodroma nisu ni volja, ni finansije, već komplikovana administracija. Ipak,  smatram da je realno da sledeće godine već prvi turiste slete na aerodrom Tornik i to će definitivno biti nova epoha u turističkoj istoriji Zapadne Srbije.

Uspeli ste, od kada ste na čelu Mone, da otvorite još dva hotela, jedan na ne tako popularnoj lokaciji – na Javoru i drugi u samom centru Beograda, Knez Mihailovoj ulici…
Hotel na Javoru nije impozantno veliki i rezultat je toga što smo mi tu planinu prepoznali kao izuzetno atraktivnu, punu razvojnog potencijala. Sledeći korak tamo je izgradnja apartmanskog naselja i veliki rad na promociji Javora kao sveže, finansijski veoma primamljive lokacije. Sa druge strane, mali garden hotel u centru Beograda, ustvari je nametnut izbor, jer nismo imali neki drugi interes sa već postojećom nekretninom u našem vlasništvu. Odlučili smo da je pretvorimo u mali butik hotel i ispostavilo se da je to bilo mnogo bolje rešenje od rentiranja ili nekih drugih vidova korišćenja tog prostora. Ipak hotel “Argo” je samo šlagvort za ogromnu investiciju koja je u pripremi. Reč je o velikom hotelu, od 20.000 kvadratnih metara na Donjem Dorćolu, što je kapitalan projekat i investicija koja će imati i te kako odjeka. Pre svega zbog činjenice da je reč o delu grada, nepravedno zapostavljenom, koji upravo počinje svoju ekspanziju. Po meni, reč je o najatraktivnijoj poziciji koju Beograd danas može ponuditi. Činjenica da u planirana ulaganja od 25 miliona evra mnogo govori o kapacitetima koje će ovaj hotel imati.

Mona gradi nov hotel na najatraktivnijoj poziciji koju Beograd danas može da ponudi, na Donjem Dorćolu i to od 20.000 kvadrata. Planirano ulaganje je 25 miliona evra

Nije sve tako lagodno u vašem poslovanju? Čini se da ste neprekidno žrtva ekspanzije nelegalnih hostela, motela, subvencionisanih državnih hotela. Je li to borba sa vetrenjačama?
Država se trudi da obavi najbolji mogući posao i stavi u legalne tokove poslovanje velikog broja objekata koji su preko noći otvoreni u Beogradu. Ali, povlači se pitanje koje je teže rešivo, a to su državni hoteli, mahom subvencionisani iz budžeta, koji su pravi primer nelojalne konkurencije. Teško je, kada je vaša konkurencija finansirana novcem koji ste vi zaradili i u mogućnosti je da elegantno izbegava dijalog. Kako su donirani, tako su i u mogućnosti da kreiraju cene i ponudu daleko od tržišne, a da zbog toga ne trpe. U tom svetu ustalilo se to inferiorno poslovanje, gde je zahvaljujući budžetskom novcu, lako stvoriti damping cene i neprestano ugrožavati privatne preduzetnike. To je takav poligon za zloupotrebe da ga je teško i opisati. Plastično, to je ona situacija, kada uprkos ogromnim finansijama, ponuda jednog državnog hotela izgleda enormno lošije od ponude onog u privatnim rukama. Iako privatnik ima mnogo niže resurse i mora da se orijentiše na profit. Drugi problem je jedna totalno paradoksalna situacija koja je potpuno paralisala banjski turizam. Imamo sad desetine ruiniranih objekata, predmete tužbi između PIO fonda i države sa druge strane. Apsurd cele priče je taj što upravo država Srbija subvencioniše pomenuti PIO fond. I sad, umesto radikalne i efikasne mere, da Fond ustupi objekte državi, na primer u vrednosti jednomesečne tranše, sve je u  statusu kvo, a objekti i banjski turizam zajedno propadaju.

Kada bi vaša zamisao o ustupanju, odnosno prodaji hotela bila realizovana, kakvi bi bili efekti toga?
Pričamo o vrednostima investicija od nekoliko stotina miliona evra. Imate u okruženju Mađarsku, nema more, a kvalitet vode je znatno niži nego naš. Ipak njihov banjski turizam cveta. Treba se samo osvrnuti i koristiti tuđa iskustva za lično napredovanje. Da me ne shvatite pogrešno, meni lično i odgovara situacija gde nemam realnu konkurenciju, ali sa druge strane, više bi mi odgovaralo da pravim i manje profite, ali da imam zdravu takmičarsku atmosferu i državu sa razvijenom turističkom ponudom.

Nedavno je vaš brat, koji je sada direktor modne kuće MONA, a i vi, bili na meti osuda na tviteru zbog komentara o najnižim zaradama. Šta ih je to isprovociralo?
Ova zemlja pliva u populizmu. Ljudi su skloni da neke lične frustracije projektuju i napadaju druge implementirajući im reči koje ovi drugi nikada nisu izgovorili. Ceo problem je nastao zbog mišljenja mog brata, koje je identično mom, a mislim i svih ostalih koji poznaju osnove ekonomije, a to je da bi povećanje minimalne zarade direktno uticalo na pad zaposlenosti. Pričamo o davno dokazanoj teoriji, koja je sigurna isto koliko da će posle dana doći noć. Postaviću stvari ovako: Da li su plate male u Srbiji? Naravno da su male. Da li čovek sa takvom platom može da preživi u Srbiji? Teško. E, a sad glavno pitanje, šta učiniti da bude bolje? Odgovor na to je povećati produktivnost. Nema drugog rešenja. Mnogi ne razumeju kada Vlada Srbije donosi teške, bolne, odluke, međutim, ne shvataju da su takve odluke, ma koliko trenutno bile radikalne, na duge staze donose ogromne pomake i uspehe.

Šta je sledeći korak HORESA koji će poboljšati naše pozicije na turističkoj mapi Evrope?
Pre svega, smanjenje poreza na restoransku hranu i piće na nivo zemalja Zapadne Evrope. Ako želimo da budemo konkurentni u turističkoj ponudi to je prvo što moramo uraditi. Već smo preduzeli neke korake, razgovarali sa ljudima iz Vlade Srbije o tome, i priznajem, na zadovoljstvo, nailazim na ljude koji imaju jako dobar sluh za biznis i razvoj tržišta. Svedoci smo jednog malog rata koji besni između poreznika i ugostitelja. Loš pristup i velike posledice. Poreska policija nastupa represivno, u jeku sezone zatvara lokale zbog neizdavanja fiskalnih računa i drugih poreskih prekršaja. Nažalost, činjenica je i da ogromna većina ugostitelja traži način da izbegne plaćanja poreza. Tu je potrebno pronaći hitan izlaz. Mi smo predložili solomonsko rešenje. Umanjiti PDV, a u isto vreme i enormno povećati kazne za one koji ne žele da ga plate. Do te mere da smo predložili zatvorske kazne za one koji ponove delo.

Znamo koliko su posetioci zadovoljni hotelima, a koliko su hotelijeri zadovoljni gostima?
Kada vam neko da svoj novac, poverenje i vreme, on za vas ne može biti loš. Bukvalno pristao je da budete deo njegovog života i to svaki hotelijer, ugostitelj mora poštovati. Ono što sam primetio poslednjih godina, to je da gosti masovno dolaze preko onlajn rezervacije. Nekadašnja praksa polako odlazi u istoriju, a internet munjevito preuzima primat. Kada bolje razmislite, najbogatiji ljudi na svetu su upravo oni koji se bave računarima i društvenim mrežama i to jasno pokazuje kuda se kreće planeta u svim sferama; pa i hotelijerskoj.

Tajna uspeha Mone je u racionalnoj poslovnoj politici mojih roditelja (Nada i Đorđe Momirović) koji nikada nisu dozvolili da zbog zarade trpi kvalitet

Tajna uspeha Mone je u racionalnoj poslovnoj politici mojih roditelja (Nada i Đorđe Momirović) koji nikada nisu dozvolili da zbog zarade trpi kvalitet

Iako se ne bavite puno tekstilnom industrijom, sigurna sam da mi možete odati tajnu uspeha Mone koja opstaje uprkos krizama, jeftinoj garderobi bez porekla koja se može kupiti na svakom uglu, velikim troškovima…
Mislim da je tajna u racionalnoj poslovnoj politici mojih roditelja. Nikada nisu dozvolili da zbog zarade trpi kvalitet. Upošljavaju eksperte, izrađuju od najkvalitetnijih materijala, prate trend, ali mu ne robuju. Imaju profilisanu, vernu klijentelu, koja želi da zna šta kupuje i ima standarde. Možda su naravno, ponekad i bili u iskušenju da krenu lakšim putem, ali nisi sebi dozvolili taj luksuz. Ispostavilo se da klijenti i kupci to prepoznaju i nagrađuju.

Mona, kao brend, proslavila se ženskom tašnom

Mona, kao brend, proslavila se ženskom tašnom

Šta je najprodavaniji artikal koji je proizvela modna kuća “Mona”?
– Definitivno žeske torbe.

Svetski trend je da bogati ljudi puno novca prilažu u humanitarne svrhe. Retko pričate o tome, a donatori ste…
Mi nismo pristalice doniranja pojedincu. Naša ideja je da pomažemo ustanove i organizacije gde će sredstva biti od koristi velikom broju ugroženih. U tom smislu, dugujem ogromnu zahvalnost humanitarnoj organizaciji NURDOR, koja nam je svojim pozivom dala mogućnost da učestvujemo u izgradnji dečijeg onkološkog odeljenja u Nišu. Takvim akcijama se uvek rado odazivamo, posebno što sam kroz neke ljude iz okruženja spoznao koliko bolest deteta može biti tragična i teška po cele porodice. A da li na kraju postoji lepši osećaj od onog da si pomogao nekome. Mislim da ne.

NOVAC LAKO ODLAZI AKO NEMATE ZNANJE

Šta je najbolji savet koji ste dobili od roditelja?
– Imali smo sreće, brat i ja, da odrastamo sa apsolutno posvećenim roditeljima koji su uvek imali vremena da odgovore na sva naša pitanja. Ne bih da zvučim neskromno, ali oni su sigurno jedni od najuspešnijih preduzetnika u Srbiji. Ljudi koji su hrabro ulazili u koštac sa svim rizicima i izazovima koji su ih snalazili poslednjih decenija. Ljudi koje sam gledao kako i na koji način povlače apsolutno riskantne poteze i izlaze iz takmičenja kao pobednici. Kad imaš, bukvalno, privilegiju da posmatraš takve ljude iz perspektive njihovog deteta, onda stičeš neprocenjiva znanja koja su duboko ukorenjena u tvojoj suštini. Jer, šta znači novac? Novac je nešto nestabilno, lako odlazi kad nemate znanje. Potrebno je znanjem stvoriti ga, sačuvati, umnožiti, a to je ono što su mi roditelji podarili i na čemu sam beskrajno zahvalan.

(Jelena JANKOVIĆ/The Prestige)

Preporučujemo vam i sledeće:







Untitled