DEJAN ILIĆ: Otac mikro baterije i smart kartice

DEJAN ILIĆ: Otac mikro baterije i smart kartice
Ilić je dobio nagradu za životno delo Svetskog udruženja hemičara, a u Nemačkoj je proglašen tri puta za menadžera i inovatora godine

Svetsku glasovitost stekao je u Nemačkoj, stvarajući prvo u Varti mikrobateriju, ali i one za pejsmejkere i ajfon, potom smart kartice, čime je Stiv Džobsa (Epl) vratio u vrh – a sa oko 600 prijavljenih patenata, na korak se približio Tesli (700). Trenutno predvodi naučni tim Merkelove vlade koji realizuje nove nanomaterijale i elektroniku za akumulatore elektromobila kojih bi u Nemačkoj već trebalo da bude milion

Rano je naučio da sam donosi odluke, pa i one koje će mu kasnije doneti toliki uspeh: kako nešto prodati?! Sa šest-sedam godina u rodnom Selevcu kod Smederevske Palanke zamolio je jednu baku da mu pored staze od dvorišta do kuće zasadi karanfile: „Negovao sam ih, zalivao…, a ona mi pomagala da ih vezujem u korpice i subotom i nedeljom nosim na pijacu. Vraćao sam se kući sa onoliko novca koliko su moji roditelji, otprilike, zarađivali za čitav mesec…”

Manjak novca nije prepreka, nego manjak ideja. Nije novac ono što pokreće ideju, već obrnuto

Iako su mu roditelji bili prosvetni radnici, školu nije baš voleo. Slično je bilo i sa željom za studiranjem. “Kad su svi pošli na fakultet ja sam u to vreme igrao odbojku za prvu ekipu Partizana (kasnije za reprezentaciju Jugoslavije na Evropskom prvenstvu, op.) i od njih dobijao dovoljno novca, plaćen stan i ostalo. I prvi put sam otišao na fakultet jer mi je majka probila glavu da moram nešto da studiram. Svi su se upisali u septembru, a ja tek sledeće godine, u februaru. Tražio sam da se upišem tamo gde nema prijemnog, gde je najlakše. I onda sam čuo da je to nekakva fizička hemija. Onda odjedanput počinjem da dolazim na fakultet zbog društva, tačnije jedne simpatije. Znači, imate jedan srećan i jedan slučajan efekat, i uz to efekat da vas dobro društvo i okolina povuku napred i pozitivno utiču na vas. Na kraju sam uspeo da završim fakultet prvi od svih njih.”

Ubrzo odlazi na izradu doktorske disertacije u Drezden. “To se isto slučajno desilo. Srećem jednog profesora, kaže da se čovek koji je planiran da ide da radi doktorsku disertaciju povredio. Ja mogu da razmislim, kaže, imam vremena do ponedeljka. A već je subota. Tu sad dolazi ona unutrašnja harizma kod svakog čoveka, i odlučnost. Brzo pakujem stvari i odlazim za Drezden…”

Prvobitni šok, čak razmišljanje o povratku, razbilo je brzo upoznavanje nekoliko dobrih prijatelja… “Nisam govorio ni nemački, ni engleski, a otišao da radim tu doktorsku disertaciju! Onda su svi bili šokirani. Ali, posle desetak dana pokušavam nešto praktično da uradim sa dve desne ruke, to mi uspeva, i onda me samo zbog toga ostavljaju – da napravim jedan uređaj gde bi mogli da se izvode prvi eksperimenti za litijumske baterije. To je trajalo jedno vreme i, naravno, opet imam sreće. Srećem ćerku od mog predsednika kluba, šarmantnu devojku i ona mi pomaže da rekordno brzo naučim jezik. U to vreme predsednik istočne Nemačke Honeker, objavio je projekat pejsmejkera, hteo je da ga Istočna Nemačka ima pre nego bilo koja druga zapadna zemlja. To je bio jedan fantastičan poduhvat, i istočni Nemci biraju mene da vodim projekat medicine, gde ništa ne znam. Baterija je bila odlučujuća. Prvi pejsmejker je bio ugrađen. Honeker i grad, gde sam bio tri puta, proglasio me za počasnog građanina. Tako da je bilo sve kao iz bajke.”

Ipak, Iliću postaje sve premalo i usko… “E, sada tu počinje ono što je spoj za jednu ličnost. Brzo donošenje odluka gde imate dobru podlogu, radne navike i viziju šta hoćete da radite u životu. U to vreme već sam imao jednu ponudu na fakultetu, mislio sam da ću uvek da nosim beli mantil, što je simbolično značilo ostaću uvek naučnik. Prihvatio sam poziv da idem da vidim kako izgleda jedna Vartina fabrika, jer je to isto bio deo moje disertacije. Kad sam pogledao kako je u fabrikama, u mikrosekundi sam odlučio da tu ostanem. Zašto? Jer, svi su išli u nekakvim čizmama, bio je nered… Iako nisam imao toliko iskustva iz proizvodnje, izazvalo je to a-ha efekat kod mene; ostaću ovde, jer tu bilo šta da uradim biće dobro.”

U Nemačkoj privreda pokreće sve, a ne političari. Komunikacija lokalnih vlasti i malih preduzeća je veoma važna!

Kompaniju Ari preuzeo je na poziv nemačkog ministra za privredu, Mihaela Glosa, posle izuzetnih poslovnih i stvaralačkih dometa na čelu dela najpoznatijeg proizvođača baterija u Evropi, kompanije Varta Microbattery. “Najbitnije je da čovek ima kontinuirani uspeh. Nije važno da se samo danas podignete odavde dovde, skočite na jednu stepenicu a da to nemate godinama. Mislim da sam zbog toga možda bio cenjen u Nemačkoj, ili danas još uvek cenjen, jer se svake godine, sistematski, kontinuirano povećava profit, broj zaposlenih, rast kompanije. I to je ono što drži i ostvaruje jednog čoveka zadovoljnim i uspešnim.”

Film ni dan danas ne voli, ali zato voli čip. “Ugrađivao sam ga u baterije, i kad mi je rečeno da ne postoji čip za digitalnu kameru, koji daje sve tri osnovne boje, prenosi ih bez gubitka kvaliteta, rekao sam da je to nemoguće. Onda mi je ministar, koji mi je uručio priznanje Najbolji privrednik godine, rekao da će on da investira u to, da će da pravi fabrike. U roku od 14 dana sam napustio Vartu, i otišao za Bavarsku. Svi su se čudili, a nije prošlo ni godinu i po dana imali smo jedan čip. Sve stvari ne moraju da prave velike firme. Posetio sam dosta velikih firmi u pokušaju da ih motivišem da naprave jedan čip za Ari. Nisu hteli, nisu imali vremena i – nisu verovali u ideju. Kad sam prvi put rekao da polimere, koje sam naučio i našao u baterijskoj industriji, treba koristiti i praviti svetlost za filmsku industriju, svi su se smejali. Onda sam naterao nekoliko mladih doktora da to urade, i nije prošlo ni šest meseci do priznanja da je Ari jedina firma koja je proizvela kvalitet svetla koji se približava sunčevim zracima.”

Saradnju s osnivačem kompanije Epl, Stiv Džobsom, označava posebnim poglavljem u karijeri. “Onaj ko napravi jednu firmu koja ima kapitalizaciju preko 400 milijardi dolara, taj nije super genije, taj je bog. Džobsa sam upoznao 1986. Negde u to vreme se vratio u Epl, koji je bio u propadanju. Prodavali su desktop računare, a ja sam izmislio jednu bateriju, zvala se premošćujuća. Odneo sam mu to u sedište kompanije u Kupertinu, da mu predstavim. On je već koristio neke moje baterije. Rekao sam da imam jednu bateriju, da ne znam šta ću da radim sa njom, ali da pretpostavljam da može da mu koristi. Razgovarao sam sa Tošibom, ali sam hteo da čujem šta on misli, jer smo od biznisa s njim zarađivali dosta novca. Rekao sam mu da su moji genijalci izmislili bateriju uz koju može da se koristi uređaj u onom trenutku kad nisi priključen. Mogla je da radi šest do osam minuta, ako treba neki proces da se završi. Rekao mi je: ‘Ti si genije’. Tako smo se upoznali. Pitao me koliko možemo da napravimo. Rekao sam dva-tri miliona, da otvorimo jednu liniju. A on pita da li može dvadeset. Ubrzo je počeo da reklamira noutbuk koji se nikad ne troši. S tim je počeo veliki rast kompanije, i zato mi je bio uvek zahvalan.

Tesla je osvijetlio svijet a Ilić omogućio da on svijetli bez kabla

Tesla je osvetlio svet a Ilić omogućio da on svetli bez kabla

Da je bio marketing genije, to je tačno. Nije završio fakultet, a dobio je nekoliko doktorskih titula. Kad je došao prvi ajfon, došao je i tražio takvu i takvu bateriju. Osam meseci sam je pravio, a nisam znao za šta je. On mi zadao sve. Davao nam je instrukcije i podatke o uređaju, ali mi nismo znali koji je to uređaj. Postaviti pitanje da li je bio genije, u svakom pogledu je besmisleno. To kažem zbog onih koji ga kritikuju, a ništa nisu u životu uradili. To je nepravda… Jeste, bio je nemilosrdan prema radnicima. Kad sam bio kod njega, oko ajfona, došao je u patikama, znojav… Inače, nikad nije imao svoj kabinet, nikad nije sedeo sam – pitao me samo: ‘Da li si napravio’? Tražio je antimagnetičnu bateriju, određenog kapaciteta. Ja sam mu rekao – to ne može. Nisam ni ušao kod njega, a on kaže: ‘Vidimo se kad budeš napravio’. Kao pokisao izlazim, a onda me posle deset minuta zove, još do aerodroma nisam stigao, i kaže: ‘Slušaj, ako nađeš nešto, zovi, ja ću da investiram, sve je o kej.’ Nijedan prototip ajfona ili ajpeda nije proizveden u Kupertinu. Čak nisu imali ni prototip. Ne bih mogao da zamislim da radimo bez probne linije. On je imao dve hiljade logističara koji su putovali po svetu i sklapali uređaje. Mi ovde moramo da shvatimo da nam tržište određuje šta treba da radimo. To je bio uspeh Stiv Džobsa, što je pravio ono što je potrebno ljudima. Prepoznao je trenutak kad treba dići ruke od desktop računara. I još je napravio tu iluziju da je to moderno, pored toga što je dobro. Možemo da kažemo da je i Samsung to sada postigao. Ali Samsung je došao kao koncern. Ima i herniju i naftu, i građevinu i aerodrome, i ako negde zaškripi mogu da prespu iz kompanije u kompaniju. I tek sad je došao dotle da može da konkuriše Eplu. Ako bi se nešto desilo Samsungu, država bi stala iza njega. A ko bi stao iza Džobsa? Niko. Bio je sam. I sam ih je sve pobedio. Ja sam bio neko ko mu je u jednom trenutku dao ideju. A veliki ljudi to nikad ne zaboravljaju. Mi, mali smrtnici, kad nam neko učini nešto to smetnemo s uma. Bio je planetarni genije, ali se uvek trudio da bude običan čovek. Ideje je hvatao u letu, stalno je učio. Uz to, bio je neumoljivo uporan. Njegova uzrečica je bila: ‘Kada hoćeš, sve možeš‘! Toga su se držali njegovi radnici, a i mene je naterao da poverujem u to.”

Uvek treba imati kuraži, ne čekati da rizik dođe u vaša krila, nego mu ići u susret i savladavati ga deo po deo, metar po metar

Kao izuzetan stručnjak, cenjen menadžer ne samo u Nemačkoj, neminovno, Ilić pravi paralelu s ovdašnjim poslovnim prilikama; filozofijom. “Amerika daje više mogućnosti nego Evropa za privatni biznis. A u Nemačkoj, koja je sigurno najrazvijenija zemlja u Evropi, teško je u početku strancu da se probije do kraja. Postaješ njihov i cenjen samo ako otvaraš radna mesta. Tamo su mi tek posle 20 godina došla priznanja. Kod njih je važan, a to moramo ovde da naučimo, odnos prema radu i kontinuitet u poslu. Svake godine znam da moram da imam više prometa i da donesem više profita. Nemac nikad neće da govori šta je radio pre godinu, dve ili tri. To govorim i našim ljudima i političarima, moramo da pokažemo da imamo kontinuitet. Niko ne traži tamo da budeš heroj, da imaš rast od dvadeset, trideset odsto. Nego svake godine po malo. Vidim potrebu za promenama odnosa svakog čoveka, suštinskim promenama koje treba da idu još od porodice… U Nemačkoj privreda pokreće sve, a ne političari. Komunikacija lokalnih vlasti i malih preduzeća je veoma važna. Kod nas se sve bazira na ličnom kontaktu i interesu. U tom smislu treba raditi na promeni svesti.”

Kod izbora zaposlenika bitna mi je samo harizma. Preuzimam odgovornost da takvoj ličnosti zagolicam genija koga krije u sebi i izbacim ga na površinu!

Sa oko 600 prijavljenih patenata, Ilić se na korak približio Nikoli Tesli (700), koji mu i jeste najveći profesionalni uzor. Između ostalog, kao konsultant nemačke vlade, predvodi naučni tim koji realizuje nove nanomaterijale i elektroniku za akumulatore, koje će koristiti elektromobili. “Cilj tog projekta, koji lično nadgleda Angela Merkel, jeste da već na nemačkim putevima bude milion elektromobila. Angažovan sam na proizvodnji akumulatora koje će koristiti trkački automobili Formule 1 na elektropogon, a uporedo radim i na razvoju mikrobaterija i softvera za njih, koje će se koristiti u medicini za 3-kanalni EKG, za kolonoskopiju i gastroskopiju.”

A na interesovanje za recept kod nas mnogopominjanog privlačenja investitora, više je nego decidan: “Politička stabilnost, pouzdanost potencijalnih partnera, dobra infrastruktura, poreski uslovi, edukovana radna snaga i potencijal tržišta najvažniji su uslovi za sve investitore na svetu.”

O ANGELI MERKEL, PRIJATELJICI  S FAKULTETA

Angela-Merkel-i-dr-IlicKad sam otišao da radim doktorsku disertaciju u Istočnu Nemačku, u Drezden, 1981. trebalo je prvo da položim ispit marksizam-lenjinizam. Zbog malo drugačijih ideja i ideologije zamerio sam se jednom profesoru. Već sam završio praktičan rad – baterije za pejsmejkere koje je Istočna Nemačka imala pre Zapadne. Morao sam da odem u Lajpcig na Fakultet za fizičku hemiju, gde sam se zbližio sa dve devojke; jedna od njih je bila najbolja drugarica Angele Merkel. One su mi prevodile udžbenike za taj ispit na engleski, jer nisam dobro znao nemački. To prijateljstvo je ostalo. Da me nisu ubedili da čitam marksizam i lenjinizam, ne bih završio doktorat. Verovatno bih pobegao za Srbiju. Čim je postala ministarka, zvao sam je da dođe da otvori moju fabriku. To je bila njena prva poseta industriji na tom položaju. Kasnije me podržala u jednoj bitnoj stvari. Kad sam 1997. zatvarao fabriku Varte u Singapuru u kojoj je bilo 1.200 radnika. Menadžeri su tada forsirali prebacivanje proizvodnje u Aziju, jer se tamo razvijalo tržište a ja sam zatvorio fabriku u Singapuru, iako mi njihova vlada u to vreme daje 20 miliona dolara da ostanem. Menjam proizvodnu liniju da je vratim u Nemačku. U to niko nije verovao, ni berza, ni tržište, ni moje gazde. Hteli su da me izbace iz toga. A onda su došli rezultati: 1.200 radnika zamenio sam sa 60, a dve hiljade kvadrata za fabriku zamenio sa 200, postavio novu automatsku liniju, novu tehnologiju. Dali su mi jednu staru Hitlerovu fabriku za zvučnike od koje sam napravio najmoderniju fabriku za mikrobaterije u Evropi. Merkelova i danas govori kako je moguće vratiti proizvodnju u svoju državu iako je u Aziji jeftinija radna snaga.

(The Prestige/Borjana Simić)

Preporučujemo vam i sledeće:







Untitled