MILE DRAGIĆ – Uvodim novu revolucija u proizvodnji energije

MILE DRAGIĆ – Uvodim novu revolucija u proizvodnji energije
Ja i dan danas radim po 15-16 sati dnevno, neretko i subotom i nedeljom

Vlasnik fabrike vojne opreme, hotela Moskva u Beogradu i Kluba A na Kopaoniku…,  sa preko 60 patenata u svetu, pet godina privrednik godine u Srbiji, a novu firmu Sigma energy  izmestio je u Sloveniju odakle radi na pretvaranju vodenih talasa u električnu energiju!

Proizvodnju je započeo još 1985. u improvizovanoj radionici i za dve decenije postao lider u izradi vojne i policijske opreme; 2003. najveći izvoznik Srbije u tom sektoru. U proizvodnom lancu, koji je činilo više od stotinu proizvoda, većinu je sam osmislio. Kad je krajem 90-ih lansirao šlem M-97, lakši i tvrđi od američkog, urađen po sopstvenoj tehnologiji, proglašen najboljim na svetu, krenula je i priča o Miletu Dragiću; tada mašinskom inženjeru, a danas doktoru tehničkih nauka.

– Lažne mete (poput gumenih naduvanih tenkova koji su isijavali toplotu i tako navlačili radare i rakete, op.) koje sam napravio i koje je 1999. proizvodila moja firma nisu postojale kao sredstvo u vojsci. Mi smo za sedam dana od početka bombardovanja to razvili i testirali. Lažnim metama koje smo tada proizveli, po izveštaju vojnih taktičkih nosilaca, spasili smo najmanje 15.000 života. Te 1999, kad je bilo najteže našoj zemlji, najviše smo dali. U tom periodu smo se zaduživali za sirovine, radili i isporučivali vojsci, a ona je tražila, nije plaćala. Isporučivali smo sve, ništa pitali nismo. U našem narodu se kaže: ‘Na muci se poznaju junaci’. Radili smo tada za državu, za narod, ne za pare. Ali naša nesreća je u tome što su na vlast nakon toga došli neodgovorni ljudi koji nisu razmišljali o budućnosti svog naroda.
Stvaralačke vizije i sklonost ka tehnici nasledio je od oca, takođe mašinca. A i odrastao je uz disciplinu i rad, u relativno siromašnoj vojničkoj porodici. Osim fizičke izdržljivosti, koju duguje  bavljenju sportom, stekao je i mentalnu volju.

Dragić je po sopstvenoj tehnologiji lansirao šlem M-97, lakši i tvrđi od američkog, čime je proglašen najboljim na svetu

– Postoje društva koja ulažu u pojedince, podstiču ih da stvaraju i napreduju. Onaj koji stvara novu vrednost obezbeđuje radna mesta, puni državnu kasu, treba da ima i podršku od države. Od naših političkih struktura nisam nikad dobio vetar u leđa. Ali, dovoljno bi bilo da mi nisu sekli krila. Firma Mile Dragić bi danas bila prva na listi poreskih obveznika. Bili smo četvrti na listi izvoznika, odmah iza NIS-a, Elektroprivrede i Sartida. Bili smo u zamahu, brend. Imali smo velike potpisane ugovore, 2005. upošljavali preko 6.000 ljudi (danas – 230). Ali, kod nas se neretko pojedincima uskraćuje šansa za prosperitet i razvoj. Kao društvo zato ne idemo krupnim koracima napred. Ja i dan danas radim po 15-16 sati dnevno, neretko i subotom i nedeljom.

Zvanje doktora tehničkih nauka stekao je 2013. na Mašinskom fakuletu u Novom Sadu, što ga je odvelo u nove poslovne vode.
– Poslednjih godina intenzivno se bavim obnovljivim izvorima energije. Radim na pretvaranju energije vodenih talasa u električnu energiju. Što je bila teza moje doktorske disertacije. U Sloveniji sam 2008. registrovao firmu Sigma energy. Velika sredstava sam do sada uložio.

Koliko će to biti isplativo?
– Moji patenti su zapaženi u evropskim krugovima zelene energije. Ako moj izum pokaže rezultate, to će biti revolucija u svetu. Firmu sam osnovao u Sloveniji da bih imao pristup evropskim fondovima. Do sada smo dobili skromnih 100.000 evra, bespovratno. Troškovi projekta, daleko premašuju taj iznos. Svakako ne bih ulagao da ne mislim da je isplativo.

Imate najviše međunarodne reference. Ko su vam najznačajniji kupci?
– Proizvodni program smo sveli na izradu zaštitne balističke opreme, zaštitnih odela od visokih temperatura i plamena, kao i opreme za javni red i mir. Razumljivo, da smo u tome prvi u Srbiji. I u regionu smo jedini preporučeni proizvođač ove vrste opreme od strane renomiranih svetskih kompanija u ovoj oblasti; 70 odsto naše proizvodnje odlazi na izvoz, a 30 odsto je za domaće tržište. Kupci su nam zemlje Bliskog Istoka, Afrike, bivšeg Sovjetskog saveza i zemlje u okruženju. Naši proizvodi poseduju NATO kodifikacione brojeve za balističku opremu i sredstva za maskiranje. Ideja nam je da budemo više prisutni u zemljama EU.

Hotelijerstvo i nije u vezi sa delatnošću po kojoj vas prepoznaju. Otkud ideja da kupite hotel Moskva?
– Ulaganje u hotelijerstvo je dobra investicija. I daleko je manje stresno u odnosu na vođenje firme. Tada smo u odnosu na drugoplasiranog ponuđača, ponudili četiri puta veću cenu. S obzirom da je hotel Moskva jedan od najprepoznatljivijih brendova Beograda, nismo štedeli novac za njegovo renoviranje, pa je ovaj prostor zasijao u novom ruhu. Moje angažovanje danas može da se meri promilima u odnosu na energiju koju je zahtevalo vođenje firme u Zrenjaninu.

Osim luksuza, vaši hoteli na meniju imaju i vino koje lično proizvodite?
– Proizvodnju vina je započeo još moj otac kako bi upotpunio kućni budžet. Otac je obrađivao jedan vinograd koji nije bio u našem vlasništvu, već u arendi. Pravio je vino, pekao i prodavo rakiju. Odrastao je u vinskom delu Srema, gde se vino tradicionalno proizvodi. Kasnije je uspeo da kupi hektar vinograda. Taj vinograd je danas porodična uspomena. Nas trojica braće smo nastavili da se bavimo vinogradarstvom, za svoje potrebe.

Živite u Zrenjanjanu, gde ste došli s roditeljima iz Brčkog? Odrasli ste u tipičnoj socijalističkoj porodici. Koje su Vaše uspomene iz tog vremena?
– Ne sećam se detinjstva koje sam proveo u Brčkom, jer smo u Zrenjanin došli kada sam imao dve godine. Otac je bio vojno lice. Penzionisan 1964. godine. Majka domaćica, nas troje dece u porodici. Živelo se od jedne vojničke penzije, a gradila i kuća. Živeli smo skromno, ali časno i pošteno. Recimo, mom ocu je sledio četvorosoban stan, kada je penzionisan, pošto smo bili petočlana porodica. Vojska je tada imala viška stambenog prostora. Mogao je da bira gde hoće da živi. Trebalo je samo da ode u vojni odsek, da mu izdaju rešenje za stan. Majka ga je molila da to učini. Kuća u kojoj smo živeli, mala, dva sobička. Ali on nije hteo. Rekao nam je: ‘Meni je država omogućila da sagradim ovo, a vi deco, sebi gradite, i stvarajte’. Ispod časti mu je bilo da prihvati stan koji mu je pripadao. Ja sam ponosan na svog oca. Ponosan sam što sam odrastao u takvom vremenu i što sam vaspitan na taj način. Rado se setim tih dana. Nije bilo lako ali je, nama deci, bilo lepo.

Otkud ‘žica’ za biznis?
– Oduvek sam bio kreativan i imao razne ideje. Obrazovanje mi je omogućilo da neke od njih i sprovedem u delo. Diplomirao sam na Mašinskom fakuletu u Novom Sadu. Godine 1985. sam započeo sopstvenu proizvodnju. Magistrirao sam 2001. a u međuvremenu i doktorirao. Imam nekoliko patenata koji su poznati i priznati u svetu obnovljivih izvora energije. Radim na pretvaranju energije vodenih talasa u električnu energiju. Taj projekat me preokupira poslednjih godina. Za desetak dana testiraćemo na crnogorskoj obali jedan uređaj, čija je veličina deset puta manja od realno projektovane. Energija morskih talasa, danas je najveći potencijalni izvor čiste energije. To je bila teza moje disertacije. Godinama sam na tome radio i puno uložio. Da li će svet u tome prepoznati interes, ostaje da vidimo, ali kao i za sve drugo u životu, ostajem predan i tom poslu.

Vaš prvi zarađeni novac?
– Moj otac Sreto nije mogao da nam obezbedi lagodno školovanje. Braća i ja smo morali da zarađujemo. U petom razredu osnovne škole počeo sam da radim u rasadniku. Kada sam upisao fakultet u Novom Sadu radio sam preko studentske zadruge: kopao kanale, istovarao vagone cementa, kreča i uglja. Bavio sam se džudoom, pa sam imao snage da se bavim i fizičkim poslom. Od prvih para koje sam uštedeo, kupio sam polovni strug koji sam remontovao. S tim polovnim strugom, u garaži, koja je improvizovana u radionicu, krenula je moja prva proizvodnja. Braća su pomagala, pravili smo okove za nameštaj. Sećam se da sam na Svetog Jovana 1985. dobio rešenje o osnivanju firme. Kasnije smo počeli da izrađujemo opasače za policiju.

Zaljubljenik ste i u ekstremne sportove?!
– Volim sport. Dugi niz godina sam trenirao džudo, učestvovao na takmičenjima. Kasnije sam zavoleo adrenalinske sportove, planinarenje i snoumaniju. Uživam u stazama Kopaonika, Durmitora…

 Da ste savetnik u Vladi Srbije, kakva bi bila Vaša sugestija?
– Sistematičnost. Prvo bih napravio strategiju razvoja, koja bi obezbeđivala da se svojim radom može ugodno živeti.

HOTEL MOSKVA, BREND BEOGRADA

S obzirom da je hotel Moskva znamenitost Beograda, jedno od najvažnijih zdanja u centru prestonice, izgrađen u stilu ruske secesije, otuda Dragić nije štedeo novac za kupovinu i njegovo renoviranje.
Hotel Moskva svečano je otvoren 1908. od strane kralja Petra I Karađorđevića. Od polovine 20. veka pod zaštitom je države kao spomenik kulture. Tokom svog postojanja hotel i kafeterija ugostili su preko 40 miliona ljudi, a među njima i slavna imena: Albert Ajnštajn, Ana Pavlova, Leonid Brežnjev, Indira Gandi, Rej Čarls, Robert de Niro, Bred Pit, Bernardo Bertoluči, Maksim Gorki, Kirk i Majkl Daglas, Mila Jovović…
Hotel je u potpunosti renoviran, a pored luksuznih soba i apartmana, kultne kafeterije i restorana, poseduje i četiri banket sale i novi SPA centar.

Tokom NATO bombardovanja 1999. sačuvao sam 15.000 života
– Gotovo svi proizvodi u firmi Mile Dragić bili su po mom konceptu, ideji. Lažne mete koje sam osmislio i koje je 1999. proizvodila moja firma, nisu postojale kao sredstvo u vojsci. Mi smo za sedam dana od početka bombardovanja to razvili i testirali. Kao što je rekao general Vladimir Lazarević, od 3.500 lažnih meta koje smo isporučili vojsci tada, 2.500 je uništeno. General Lazarević je naveo da je za tih 78 dana bombardovanja na tlo SR Jugoslavije bačeno više bombi nego što je Hitler bacio za vreme Drugog svetskog rata. Velikim delom, ciljali su i pogađali naše lažne mete. Što je, prema proceni vojske, sačuvalo živote više od 15.000 ljudi.

Svetlana Nikolić Petrović /The Prestige

Preporučujemo vam i sledeće:







Untitled