Mandarić – Bez mene Zvezda ne bi bila prvak Evrope

Mandarić – Bez mene Zvezda ne bi bila prvak Evrope
Mandarić je najbolji krizni menadžer u evropskom fudbaluFoto: Ognjen Radošević

Srpski milioner sa adresom u Silikonskoj dolini, i trenutnom relacijom između Slovenije i Engleske, drugovao je sa Džordž Bestom, učio Amerikance fudbalu, slušao savete Henri Kisindžera, zaludeo navijače u Engleskoj… čiji mediji su Mandarićevo bogatstvo procenili na dve milijarde dolara

Rođen u Lici, a odrastao u Novom Sadu. Tadašnju komunističku Jugoslaviju napustio je kada je video da će se i ona labava podrška preduzetništvu okrenuti u suprotno. Do tada je kao mašinac otvorio radionicu u Inđiji, postao kooperant Fiata, kao proizvođač alata za proizvodnju auto-delova. Brzo je napredovao, ali uspeh je donosio probleme, jer je automatski postao ‘zagovornik kapitalizma i protivnik komunizma’. I onda je zaključio: Ko sam ja da menjam državu? A ne dam ni da ona menja mene.

– Da nije bilo komunizma, u životu ne bih prošao kako sam prošao. Nisam se uklapao u jugoslovenski sistem. Odlučio sam da odem. Prvi pokušaj 1968. bila je Švajcarska. Procedure su bile duge i teške, pa je usledio povratak.
Ali ubrzo je njegova supruga dobila poziv strica iz Amerike, otputovali su na svadbu u Čikago, a odatle kod prijatelja u Kaliforniju. Pomogli su mu da u rekordnih četiri meseca dobije zelenu kartu. Bilo je to 1969. a već 1974. on je zidao svoju sedmu fabriku u Los Anđelesu. U zemlji u kojoj ne sputavaju preduzetništvo, činilo mu se da mu svi pomažu i žele da bude uspešniji. Pa je rastao.

Od malih nogu sam učen da moram da zaradim novac da bih ga imao. Volim da kažem kako sam napravio pare na staromodan način. Zaradio sam ih

Posle ugovora sa Stiv Džobsom (Epl) Milanova kompanija Lika korporejšn bila je najveći proizvođač računarskih komponenti u SAD. Jedan je od prvih koji se uselio u tehnološki kompleks kod San Franciska, u kom su se kasnije rojile kompanije: Epl, Adob, Intel, Orakl, Gugl, HP, Jahu, Ibej. Bila je to danas čuvena Sicijumska dolina.
– Tajna uspeha je jednostavna: otišao sam na pravo mesto u pravo vreme. Bio sam jedan od pionira koji su tamo stvarali IT tehnologije. I na to sam ponosan.

Nakon komponenti za računare okrenuo se oblasti komunikacionih sistema. U poslednjoj kompaniji koju je osnovao, Sanmina (naziv po ćerkama Sandri i Jasmini), Mandarić zapošljava 56.000 ljudi, a poslovi su razvijeni u Kini i Indiji. Britanski mediji procenili su njegovo bogatstvo na dve milijarde dolara. Uz ekspresno ispunjenje američkog sna, ostao bi ipak samo jedan u mnoštvu bogataša za koga znaju samo ljudi iz struke i poslovnih krugova. Da nije dečačke ljubavi upamćene tokom jurnjave lopte u Novom Sadu ne bi postao vlasnik tima malog fudbala, , najpre – Sent Luis storma, pa je onda osnovao Liku i San Hose ertkvejks. Oba tima igrala su u prvoj profesionalnoj fudbalskoj ligi SAD. U koju su dovedene suve zvezde: Pele, Bekenbauer, Gerd Miler, Kinalja, Neskens, Džordž Best, Kubiljas, Dejna, Karlos Alberto, Bogićević, Benks i Euzebio.
– Verovao sam da ćemo za pet godina biti najveći sport u Americi. Ipak, išlo je sporo i teško. Amerika je velika sportska zemlja i imaju svoje sportove. Američki fudbal, bejzbol, basket i hokej su tradicija i pokrivaju 95 odsto interesovanja navijačke populacije. Bili smo malo naivni kad smo osnovali tu profesionalnu ligu. Mislili smo da ćemo preko noći uspeti da je napravimo. Amerikanci nemaju vremena da čekaju, oni hoće odmah da naprave nov proizvod, a fudbal bez tradicije ne može da uspe.
Fudbalsku strast raspalio je tamo gde joj je i mesto. Prvo u Standardu iz Liježa, koji je postao mala baza srpskih fudbalera. Posle su akcije prebačene u Šarlroa, a zatim na jug Francuske u Nicu. Fudbalskog sebe je najviše pronašao u Engleskoj. Postao je drugi strani vlasnik kluba u toj zemlji, što je kasnije otvorilo lavinu stranih investicija u kolevku fudbala.

Portsmut je moja ljubavna afera u fudbalu! Prva i najveća

– Nisam bio svestan koliko je ta fudbalska tradicija velika dok nisam otišao tamo. Kupio sam Portsmut. Mali klub, u stečaju, da vidim kako to funkcioniše, da naučim još nešto, biću dve-tri godine da im pomognem i nazad u Ameriku. A ostao sam u Engleskoj 17 godina. Portsmut je moja ljubavna afera u fudbalu! Prva i najveća, verovatno.

U Engleskoj je zaradio i nadimak Mister Fix it (popravljač). Onaj koji dođe, sredi stvari, i ode kad mu se učini da je napravio dovoljno. Klub sa kojim sada radi već viđeno u Standardu, Nici, Portsmutu… jeste Olimpija iz Ljubljane.

Pomagali ste dosta srpskih klubova. Pomogli ste Zvezdi da dovede Stojkovića i Belodedića?
– Jeste. Cvetković me zove: ‘Milanče, južna pruga nije proradila, još nisu stigle pare za Piksija’. On je bio moj veliki prijatelj, nisam mogao da se pridružim Zvezdi jer sam bio zauzet u Americi, a pomogao sam im tad finansijski. Isto tako i sa Belodedićem, on je bio važan šraf titule u Bariju. To je bila velika čast za mene da sam mogao da im pomognem, i bilo mi je drago kad smo uspeli.

Ako bi jednog dana odlučio da ulaže u srpski fudbal, to bi bili Zvezda, Partizan ili Vojvodina

Ipak ste bili bliže Zvezdi, nego Partizanu?
– Jeste, iako su Ćurković i Zečević na svaki način želeli da me dovedu za predsednika Partizana. Opet mi nisu dozvolile obaveze. Znate, kad nekome obećate i date reč, onda morate da je održite. A da sam prešao uz nešto drugo, onda to ne bi bilo to. Zato sam to odbijao, ne zato što nisam želeo da pomognem, jer nisam mogao sa mojim vremenom i energijom koja se traži za to. Tu sam bio malo i diplomata, iako politika nije moj posao. Svima sam govorio da sam Vojvodinaš, pa sam imao izlaz. A u Vojvodini nisam baš puno pomogao, iako sam imao dobre prijatelje, i Pantelića, Brzića, Svinjarevića, Đorđa Pavića. To su moji drugovi sa kojim sam odrastao, ali nisam stigao da sa njima napravim neku relaciju, da pomognem klubu.

Kupili ste Olimpiju, uložili 90 odsto novca za funkcionisanje kluba, da li je to bilo ono što očekujete od ulaska u neki klub?
– To je posebna priča. Nisam bio spreman da se vraćam u fudbal i u ovu regiju. Ali, uvek je neka potajna nostalgija bila u meni, da se vratim, da nešto uradim. Završio sam u Engleskoj, mislio sam da se odmorim. Robi Prosinečki i Milan Rudonja su me dovukli u Kopar, kome sam pomogao 2005. spasio sam ih od ispadanja, osvojili smo dva kupa. Ostavio sam ih u pozitivnim uslovima na kraju. Video sam da su uslovi u Sloveniji korektni, pa sam se kasnije odlučio za Olimpiju, jer je to ipak jedan brend, klub sa istorijom. Izet Rastoder koji je vodio klub je tražio da se plate njegovi dugovi od četiri miliona eura, ja sam preuzeo klub, naišao na mnogo veće obaveze nego što sam mislio, ali dao sam reč.

Fudbal je postao velika industrija, daleko veća nego što je ikada bio

Malo ljudi zna da ste jedan od osnivača profesionalne američke lige u fudbalu, MLS. Kako ste doveli sve te zvezde u SAD?
– To je bilo zanimljivo, jer smo teško prolazili sa promocijom u SAD, pa smo gledali šta da radimo. Tu u komisiji je bio i Henri Kisindžer, veliki diplomata koji je obožavao fudbal. Sa njim je bila fantazija sarađivati, sa pametnim čovekom koji može da kaže savete o svemu. Ne kažem da sam mnogo naučio (smeh) ali bilo je zanimljivih druženja i mimo fudbala. I onda smo doveli velike zvezde, da probudimo američku publiku. Pelea, Bekenbauera, Krojfa, Bobi Mura, Džordž Besta, koji je igrao u mom klubu, pa velike trenere poput Nikelsa. To je uspelo godinu dana, ali Amerikanci hoće preko noći, nemaju strpljenja da zidaju, ne shvataju koliko je potrebna tradicija. Zatim, mediji nisu navikli na fudbal, za razliku od Evrope, gde su svi novinari makar igrali fudbal u parku. Bilo je teško dok nismo stvorili školu fudbala za mlade, koja sad ima aktivno 10 miliona dece, i to drži američki fudbal u životu.

Ali u Engleskoj ste napravili dobru priču. Prozvali su vas Mister fiks it jer ste uzimali klubove u krizi, prodavali ih za veći novac. Kako ste nalazili tako dobru priču?
– Moj moto nije bio da zaradim pare, već da napravim uspeh, a da ne izgubim novce. Prvo sam otišao u Belgiju, u Standard iz Liježa, bili su u krizi, pa smo ih podigli. U Nici u Francuskoj isto tako. U Portsmut me je odveo Džordž Best, moj igrač iz Amerike, moj prijatelj. Kaže: ‘Bos, moraš da dođeš da vidiš’. Prvo sam trebao da kupim Mančester Siti, ali sam posle tri meseca video da je to komplikovano, puno vlasnika, bivših igrača, svi su hteli nešto. Pojavio se mali klub, voljen od svojih navijača, u stečaju. To je bio Portsmut. Preuzeo sam ih 1999. Džordž je bio uz mene svaku utakmicu, pomogao mi kod medija.

Između vas i Portsmuta razvila se velika povezanost, dobili ste statuu, ispratili su vas sa ćiriličnim transparentom, 38 beba je dobilo ime Milan…
– Da se razumemo, ja sa tim bebama nemam ništa, samo je ime isto (smeh). Kada je župan Kopra došao u Portsmut, gradonačelnik ga je odveo da mu pokaže moju bistu, nije mogao da veruje da je jedan čovek sa ovih prostora napravio ovakve stvari u Engleskoj. ‘Gospodine, nije samo do fudbala, gospodin Mandarić je išao u najsiromašnije škole, sa nevaljalom decom. Okupi ih na travi, traži jedan čas da priča sa njima jednom nedeljno. I priča im šta treba da urade u životu, da bi jednog dana postali predsednici Portsmuta.’ Ja sam išao po svim školama i pričao sa decom, i đaci koji budu najbolji tog meseca, budu sa mnom na ručku na stadionu, gledaju utakmicu u loži, dobiju loptu potpisanu od svih igrača. Meni je to sve ispunilo srce.

Kakav je bio Džordž Best, kakva su bila ta druženja?
– Ne znam šta bih dao da sedi sad pored mene. Uvek je bio tu, bio je veliki čovek, ljudi ne znaju koliko veliko srce je imao. Najbolji je bio za druge, najgori za sebe. On je sinu dao ime Milan po meni. Vodio sam ga u Norvešku na operaciju, zbog tog pića prokletog, da mu transplantiraju jetru. I oporavio se, osvežio, lepo je izgledao. Posle toga, vidim ga da drži čašu u ruci. Pitam ga šta to radi, obećao si mi da nećeš. ‘Bos, samo jedno’. A konobar iza leđa pokazuje sa tri prsta, da je to već treće. Posvađam se, ne pričamo to veče, on uzme koka-kolu, da mi pokaže da je prestao, samo da mu oprostim. Ali nije mogao da izdrži tako.

UČIO SAM ENGLEZE KRSNOJ SLAVI
Zašto ste odbili da napišete svoju biografiju?
– Da vam kažem, ja uskoro idem za Englesku, jer iz medija hoće da prave neku emisiju o meni. I dalje su zainteresovani. Englezi nisu ljudi koji će vam odmah doći i da vas prigrle. Ali kad se neko postavi tako da vide da si dobar, onda te prihvate jako.
Koju slavu slave Mandarići? Ima li vremena da se obilježi u Engleskoj?
– Sveti Stevan, treći dan Božića. Moja sekretarica je bila zadužena za to da im objasni šta je to. A Englezi, nema veze, kad se slavi, kad je piće tu, oni su tu da slave.

(Dejan Kondić)

Preporučujemo vam i sledeće:







Untitled