Svetski lider u proizvodnji građevinske opreme, 2015. i zvanično je svetski biznismen godine u konkurenciji 65 preduzetnika iz 53 zemlje. Ovo je priča o snazi ljudskog duha: kako od ekstremnog siromaštva napraviti kompaniju čija dobit prelazi milijardu dolara godišnje

Osni­vač i pred­sed­nik Upra­ve Mont­pel­li­er-Al­trad 2015. pro­gla­šen je svet­skim pred­u­zet­ni­kom go­di­ne i to u kon­ku­ren­ci­ji 65 me­nad­že­ra iz 53 zem­lje. Ovu ti­tu­lu već 15 go­di­na do­del­ju­je kon­sul­tant­sko-re­vi­zor­ska kom­pa­ni­ja Ernst&Young World En­tre­pre­ne­ur s cil­jem pro­mo­ci­je pred­u­zet­ni­štva, pod­sti­can­ja ino­va­ci­ja i eko­nom­skog raz­vo­ja. Me­đu­tim, nje­go­va ži­vot­na pri­ča ni­ma­lo ni­je baj­ko­vi­ta. Ro­đen je u si­rij­skoj pu­stin­ji, kao de­te be­du­i­na, na dan kad mu je maj­ka umr­la. Nje­gov otac, ple­men­ski star­e­ši­na, od­re­kao ga se, a on je za­vr­šio kod ba­ke ko­ja ga je od­ga­ja­la u ša­to­ru; dok su se se­li­li za­jed­no sa ostat­kom se­la tra­že­ći oaze. Če­sto ne zna­ju­ći ho­će li ima­ti šta da je­du idu­ćeg da­na. Ba­ka je od­bi­la nje­go­vu žel­ju da ide u ško­lu sma­tra­ju­ći da pa­sti­ri­ma knji­ge ni­su po­treb­ne. Ali, kad je vi­deo dru­ge da idu u ško­lu, is­kra­dao se iz ša­to­ra pre zo­re i ho­dao sat vre­me­na bo­so­nog pre­ko di­na ka­ko bi i on sti­gao na na­sta­vu. A, bio je to­li­ko do­bar uče­nik da su ga de­ča­ci iz raz­re­da, iz re­vol­ta, jed­nom u pu­stin­ji ži­vog za­ko­pa­li. Uspeo je da se spa­si.

– Bio je to in­stinkt za pre­živ­lja­van­je. Znao sam da je obra­zo­van­je je­di­na šan­sa da se iz­vu­čem oda­tle – se­ća se Mo­hed ko­ga su ka­sni­je pri­hva­ti­li ro­đa­ci bli­zu gra­da Ra­ka. Ta­mo je ste­kao di­plo­mu, a kao naj­bol­ji uče­nik u re­gi­o­nu do­bio je dr­žav­nu sti­pen­di­ju za stu­dij u Fran­cu­skoj.

– Ni­sam imao ni­ka­kvu po­seb­nu žel­ju, mo­ja je­di­na am­bi­ci­ja je bi­la da ni po ko­ju ce­nu ne pri­hva­tim svo­ju ini­ci­jal­nu sud­bi­nu.

U Mon­pel­je je do­šao sa 17 go­di­na bez ika­kvog znan­ja fran­cu­skog; pre­da­van­ja na stu­di­ju fi­zi­ke i ma­te­ma­ti­ke ra­zu­me­vao je je­dva de­se­ti­nu. Pre­živ­lja­vao je sa jed­nim obro­kom dnev­no i ni­je po­zna­vao ap­so­lut­no ni­ko­ga. Ipak, do vre­me­na ka­da se pre­se­lio u Pa­riz, ka­ko bi ste­kao dok­to­rat u obla­sti in­for­ma­ti­ke, je­zik je sa­vla­dao to­li­ko do­bro da je šar­mi­rao ko­le­gi­ni­cu Fran­cu­skin­ju; ko­ja će mu ka­sni­je po­sta­ti su­pru­ga. Upo­re­do sa stu­di­ran­jem, ra­dio je kao in­žen­jer u teh­no­lo­škim fir­ma­ma što mu je po­mo­glo za do­bi­jan­je dr­žav­ljan­stva.

Al­trad Gru­pa, ko­joj je da­nas na če­lu, već nekoliko godina ima pro­met preko milijardu do­la­ra, a za­po­šlja­va 7.500 radnika u 170 fir­mi ši­rom sve­ta. Tako je Mo­had svet­ski li­der u pro­iz­vod­nji me­ša­li­ca za be­ton i evrop­ski li­der u pro­iz­vod­nji ske­la i gra­đe­vin­skih ko­li­ca.

Iako mi­li­jar­der, nje­gov rod­ni list ne po­sto­ji, jer je ro­đen u be­du­in­skom ple­me­nu u si­rij­skoj pu­stin­ji. Ka­ko bi ipak imao pro­sla­vu ro­đen­da­na nje­go­va de­ca su od­lu­či­la da iz­vu­ku da­tum iz še­ši­ra, pa je to 9. mart, a za go­di­nu ro­đen­ja sam je oda­brao 1948. jer mu se ta či­ni­la naj­tač­ni­jom.

Za dobar biznis potrebna je i intuicija

Da­nas nje­go­vo ime je go­to­vo si­no­nim za Mon­pel­je. Nje­go­vo ime no­si i grad­ski rag­bi sta­di­on či­ji je vla­snik. Iako, pre ne­go što je ku­pio rag­bi tim, ni­je bio ni na jed­noj utak­mi­ci. Ka­da ga je 2011. gra­do­na­čel­nik za­mo­lio da po­mog­ne

po­sr­nu­li He­ra­ult Rugby, tim sa tra­di­ci­jom od 29 go­di­na, bez okle­van­ja ga je ku­pio. Da­nas ne pro­pu­šta ni­jed­nu utak­mi­cu, na ko­ji­ma re­dov­no na re­ve­ru no­si cr­ve­nu iglu, sim­bol or­de­na Le­gi­je ča­sti ko­ji je do­bio 2005. go­di­ne.

Pri­ča o Mo­he­du Al­tra­du je, u stva­ri, pri­ča o sna­zi ljud­skog du­ha. Ka­ko od eks­trem­nog si­ro­ma­štva na­pra­vi­ti kom­pa­ni­ju či­ja do­bit pre­la­zi mi­li­jar­du do­la­ra go­di­šnje. Da uspe­šno po­slu­je već 25 go­di­na; u po­sled­njih pet udvo­stru­či­la je pro­da­ju či­me je 80 po­sto kom­pa­ni­je, ko­li­ko je u Al­tra­do­vom vla­sni­štvu, do­sti­glo vred­nost od preko mi­li­jar­du do­la­ra.

Kom­pa­ni­ja Al­trad po­slu­je u 170 ze­mal­ja, ma­da je ve­ći­na kli­je­na­ta u Evro­pi, po­naj­vi­še u Fran­cu­skoj, gde je ve­li­ka arap­ska po­pu­la­ci­ja. Al­trad u Si­ri­ji ni­je bio od 1972. ka­da je oti­šao da po­se­ti oca.
– Go­to­vo od­mah po do­la­sku ta­mo shva­tio sam da mi tu ni­je me­sto. Mo­ja kar­ta bi­la je u jed­nom sme­ru.

Iako milijarder, nema rodni list, jer je rođen u beduinskom plemenu u sirijskoj pustinji

Ka­da mu je bi­lo se­dam go­di­na, na krat­ko mu se u ži­vot vra­tio otac, do­vol­jno du­go da mu ku­pi bi­cikl, u to vre­me ret­ko bla­go u ce­loj pu­stin­ji. Upra­vo ovo će pro­bu­di­ti i Mo­he­dov pred­u­zet­nič­ki duh: iz­naj­mlji­vao je bi­cikl dru­gim de­ča­ci­ma, a no­vac ko­ri­stio za ud­žbe­ni­ke i škol­ski pri­bor.

Po za­vr­šet­ku ško­lo­van­ja Al­trad je če­ti­ri go­di­ne ra­dio u Abu Da­bi­ju za dr­žav­nu naft­nu kom­pa­ni­ju. Sa ni­skim po­re­zi­ma i ne baš ra­zno­vr­snim ži­vo­tom, ušte­deo je ne­ko­li­ko sto­ti­na hil­ja­da do­la­ra do vre­me­na is­te­ka ugo­vo­ra 1984. Vra­tiv­ši se u Pa­riz, za­jed­no sa tri pri­ja­tel­ja, osno­vao je kom­pa­ni­ju za pro­iz­vod­nju pre­no­snih ra­ču­na­ra, a ka­da su je ubr­zo pro­da­li, na ra­ču­nu je imao oko 600.000 do­la­ra; ali ne i ide­ju gde da ih ulo­ži.

U av­gu­stu 1985. dok je bio na od­mo­ru na ju­gu Fran­cu­ske slu­čaj­no je do­bio po­nu­du da ku­pi fir­mu za­pa­lu u du­go­ve ko­ja se ba­vi­la pro­iz­vod­njom gra­đe­vin­skih ske­la. Iako mu je ovaj po­sao bio pot­pu­no stran od­lu­čio je da ku­pi kom­pa­ni­ju, za­jed­no sa pret­hod­nim part­ne­rom, Ri­čar­dom Al­ko­kom. Pla­ti­li su je je­dan fra­nak i pre­u­ze­li du­go­ve, a Al­tra­du je pri­pa­lo 90 o­dsto vla­sni­štva.
– Ta ku­po­vi­na bi­la je vo­đe­na in­tu­i­ci­jom. Uvi­deo sam da je pro­iz­vod ko­ji pra­vi kom­pa­ni­ja od ve­li­ke ko­ri­sti i ima ši­ro­ku pri­me­nu u raz­li­či­tim pol­ji­ma, od gra­đe­vi­nar­stva do ra­fi­ne­ri­ja i aero­dro­ma.

U star­tu je sre­zao tro­ško­ve, a po­sao or­ga­ni­zo­vao ta­ko da su svi rad­ni­ci bi­li sve­sni pre­u­ze­tog ri­zi­ka, što je za re­zul­tat ima­lo ve­će za­la­gan­je i trud svih u kom­pa­ni­ji. Za sa­mo go­di­nu da­na na­pra­vi­li su ma­li pro­fit, a otvo­re­ne su i po­dru­žni­ce u Špa­ni­ji i Ita­li­ji.

Da po­sta­nu ve­ća kom­pa­ni­ja ni­je bi­lo la­ko. Jed­na od gre­ša­ka ko­ju je Al­trad na­pra­vio bi­la je ku­po­vi­na kom­pa­ni­je ko­ja je pro­iz­vo­di­la hi­rur­ške ru­ka­vi­ce, ali br­zo je shva­tio da ener­gi­ju tre­ba usme­ri­ti na pol­je usko ve­za­no za pri­mar­nu de­lat­nost. Pro­dao je kom­pa­ni­ju za ru­ka­vi­ce, a pro­ši­rio pro­iz­vod­nju me­ša­li­ca, gra­đe­vin­skog ala­ta i ske­la. I to­kom re­ce­si­je, u ra­nim 90-im, tek sta­sa­la kom­pa­ni­ja iz­gu­bi­la je če­tvr­ti­nu pri­ho­da za sa­mo šest me­se­ci. Po iz­la­sku iz kri­ze Al­trad je shva­tio da ban­ke ne že­le da­ti kre­dit bi­zni­sme­nu si­rij­skog po­re­kla bez ozbil­jnog in­du­strij­skog is­ku­stva, bez ob­zi­ra na po­zi­tiv­ne po­slov­ne iz­ve­šta­je. Što ga je na­te­ra­lo da se vra­ti tak­ti­ci sa ko­jom je i za­po­čeo: da ku­pu­je ma­le kon­ku­rent­ne fir­me sa fi­nan­sij­skim pro­ble­mi­ma i da ih po­tom vra­ća u ži­vot.
– Bio je to mu­čan pe­ri­od u ko­jem sam mno­go vre­me­na po­tro­šio sa­mo za­to što mi lju­di ni­su ve­ro­va­li.

Pre­kret­ni­ca je do­šla 2003. U tom tre­nut­ku kom­pa­ni­ja je ima­la so­lid­ne te­mel­je sa 21 po­dru­žni­com i za­ra­dom od 130 mi­li­o­na do­la­ra. On­da je do­ne­se­na od­lu­ka za ku­po­vi­nu do ta­da, naj­ve­će ne­mač­ke ri­val­ske kom­pa­ni­je, Plet­tac. Što je omo­gu­ći­lo da Al­trad Gro­up po­sta­ne vi­dlji­va u Evro­pi i ospo­so­bi se za ve­li­ke in­du­strij­ske ugo­vo­re, ali i od­va­žni­je uklju­či u dru­ge uslu­ge. Po­sle ove ku­po­vi­ne na­stu­pi­la je kon­so­li­da­ci­ja kom­pa­ni­je, a Al­trad je go­di­šnje pre­u­zi­mao po tri kon­ku­ren­ta (‘Sva­ka od tih ku­po­vi­na na kra­ju se po­ka­za­la kao pro­fi­ta­bil­nom’).

Altradovo ime nosi i gradski ragbi stadion u Monpeljeu, čiji je vlasnik

Se­di­šte Al­trad Gro­up na­la­zi se u Mon­pel­jeu, gra­du u kom se Mo­hed ose­ća kao kod ku­će. Ujed­no, ovo je jed­na od ret­kih ve­li­kih kom­pa­ni­ja či­je se­di­šte ni­je u Pa­ri­zu. Ne­da­le­ko od nje­go­ve vi­le, gde ima tri ba­ze­na i par­ki­ra­ne auto­mo­bi­le fe­ra­ri i lam­bor­đi­ni, lo­ci­ra­no je se­di­šte u ko­jem 25 za­po­sle­ni­ka ra­di u objek­tu ko­ji je ne­ka­da ko­ri­sti­la po­slu­ga, a sam Al­trad ko­ri­sti ne­ka­da­šnju šta­lu i sve obav­lja bez asi­sten­ta. Ova­kav sme­štaj či­ni se ne­po­ve­zi­vim sa kom­pa­ni­jom ko­ja ima vi­še mi­li­o­na ko­ri­sni­ka.

Po Al­tra­du, taj­na uspe­ha le­ži u de­cen­tra­li­zo­va­noj struk­tu­ri i u ve­li­koj me­ri ne­za­vi­snih po­dru­žni­ca. Za­to, ka­da pre­u­zme no­vu kom­pa­ni­ju, na­me­će mi­ni­mum pra­vi­la i uglav­nom ostav­lja rad­nič­ku struk­tu­ru ne­tak­nu­tu.
– Vo­lim slo­bo­du i že­lim da se lju­di ko­ji ra­de za me­ne ose­ća­ju slo­bod­nim. Ka­da se do­go­vo­ri­mo oko cil­ja sva­ko ima slo­bo­du da ra­di naj­bol­je na svoj na­čin uz ko­or­di­na­ci­ju sa dru­gi­ma.

Najbitnije je da svoju zaradu uvijek nanovo ulažete

Al­tra­do­va aver­zi­ja pre­ma hi­je­rar­hi­ji je stav­lje­na i na pa­pir i to u sta­tu­tu kom­pa­ni­je na en­gle­skom i fran­cu­skom. Ovo se po­ka­za­lo kao vr­lo uspe­šno jer sva­ka po­dru­žni­ca, ko­jih tre­nut­no ima 92, ra­di u skla­du sa po­tre­ba­ma lo­kal­nog tr­ži­šta ali sa svim pred­no­sti­ma mul­ti­na­ci­o­nal­ne kom­pa­ni­je.

Ovo je pre­po­zna­la i sa­ma fran­cu­ska vla­da ko­ja je ulo­ži­la 100 mi­li­o­na do­la­ra u Al­trad Gru­pu. Od 2011. kom­pa­ni­ja je ku­pi­la 22 kon­ku­ren­ta, me­đu ko­ji­ma su fir­me u Ka­ta­ru i Ma­ro­ku, sa na­me­rom po­ve­ćan­ja po­sla na glo­bal­nom ni­vou. U pla­nu je ozbil­jan iz­la­zak na ame­rič­ko tr­ži­šte gde je kon­ku­ren­ci­ja ja­ka, a ko­ju pred­vo­de Ki­ne­zi sa ni­skom ce­nom.

Kao ru­ko­vo­di­lac, Al­trad tran­spa­rent­nost shva­ta krajn­je ozbil­jno. Do te me­re da su zi­do­vi nje­go­ve kan­ce­la­ri­je od sta­kla gde ga za­po­sle­ni mo­gu vi­de­ti. Je­di­ni znak nje­go­ve pu­stinjske pro­šlo­sti je uram­lje­na knji­ga ko­ja sto­ji na zi­du. Reč je o nje­go­vom ro­ma­nu Be­du­in, ob­jav­lje­nom 1994. za ko­ga je osvo­jio i knji­žev­nu na­gra­du 2003. a Aka­de­mi­ja iz Mon­pel­jea pred­lo­ži­la da se ro­man sta­vi na spi­sak oba­ve­zne lek­ti­re.

– Be­du­in je u man­joj me­ri slav­ljen­je pri­če od si­ro­ma­štva do bo­gat­stva ali vi­še je pri­ča o bo­lu ko­ji čo­vek ose­ća ka­da je za­ro­bljen iz­me­đu dva sve­ta.

Naj­če­šće pi­še no­ću, pre zo­re, ka­da ne mo­že da spa­va.
– Po­ne­kad je ži­vot te­žak. Ne­ki lju­di se ba­ve spor­tom, vo­de lju­bav ili pi­ju. Ja pi­šem.

Upr­kos ogrom­nom uspe­hu, Mo­hed je i da­nas po­vu­čen čo­vek, ko­ji ne vi­di sre­ću baš u to­li­kom nov­cu.
– Ni­ka­da sve ovo ne bih ra­dio zbog nov­ca. Že­lim da raz­vi­jem jed­no hu­ma­ni­stič­ko pred­u­ze­će, ko­je će usre­ći­ti lju­de ko­ji ra­de za me­ne. Jer, ja za­pra­vo i ni­sam sre­ćan, jer imam je­dan dug u ži­vo­tu ko­ji ni­ka­da ne­ću mo­ći vra­ti­ti; da vra­tim ži­vot mo­joj maj­ci, ko­ja ni­ka­da ni­je ima­la svoj ži­vot. Vr­lo krat­ko je ži­ve­la. Gle­da­la je ka­ko joj sta­ri­ji sin umi­re. Umr­la je onaj dan ka­da sam ja ro­đen.

FORMULA USPEHA
Po Al­tra­du, taj­na uspe­ha le­ži u de­cen­tra­li­zo­va­noj struk­tu­ri i u ve­li­koj me­ri ne­za­vi­snih po­dru­žni­ca. Za­to, ka­da pre­u­zme no­vu kom­pa­ni­ju, na­me­će mi­ni­mum pra­vi­la i uglav­nom ostav­lja rad­nič­ku struk­tu­ru ne­tak­nu­tu.

– Vo­lim slo­bo­du i že­lim da se lju­di ko­ji ra­de za me­ne ose­ća­ju slo­bod­nim. Ka­da se do­go­vo­ri­mo oko cil­ja sva­ko ima slo­bo­du da ra­di naj­bol­je na svoj na­čin uz ko­or­di­na­ci­ju sa dru­gi­ma.

Al­tra­do­va aver­zi­ja pre­ma hi­je­rar­hi­ji je stav­lje­na i na pa­pir i to u sta­tu­tu kom­pa­ni­je na en­gle­skom i fran­cu­skom. Što se po­ka­za­lo vr­lo uspe­šno.